• MINI MAXI 23-24 SEZONA
  • PLASMAN 2023
  • ARENASPORT TV EMISIJA
  • PROMOTERI 2021

ОД МИНИ МАКСИ ЛИГЕ ДО САВЕЗНОГ СУДИЈЕ

Први пут сам почела да играм фудбал у првом разреду основне школе, наравно са дечацима, јер су пријатељства са њима увек била искренија. Иако наизглед скептични, дечаци из разреда брзо су прихватили „новог играча“. Сваки одмор или излазак напоље са учитељицом ми није прошао без фудбалске лопте, моје највеће љубави и најбоље пријатељице. Фудбал је дао нову посебну ноту мом детињству.

У четвртом разреду основне школе, мој тата је заједно са учитељицама организовао турнир у фудбалу за девојчице. У међувремену сам са собом повукла још неклико девојчица које су почињале да играју фудбал кад нам је у екипи зафалио по који играч. Сврха турнира била је прављење школске екипе за предстојеће општинско и окружно такмичење. Као капитен предводила сам екипу на овим такмичњима. Заувек ћу памтити осећај кад неко спушта медаљу на мој врат, у мојим дечијим очима то је изгледало као церемонија са Олимпијских игара. Сваки пут бих се осећала као шампион света, као да је цео свет под мојим ногама. Управо те медаље изградиле су борца у мени, створиле су шампиона, особу која увек даје све од себе да буде најбоља. Наша новопечена екипа полако почиње да расте и да хара Војвођанским местима, промовисавши женски фудбал.

Уз вечити смех и срећу гледала сам на те турнире  онако како то само деца умеју, као на велику игру, где је љубав важнија од сваке победе, а где победа уз уложено срце никад не изостаје. Убрзо женски фудбал почиње да се шири као грозница и у нашу екипу пристижу и девојчице из других школа. Тада мој тата, Јован Вукчевић, оснива КМФ „ Војводина“, први клуб малог фудбала за девојчице у Новом Саду. Наша мала екипа први пут се пријављује за „Мини Макси“ мушку лигу, у којој смо играле против годину дана млађих дечака. Чини ми се да никад нећу заборавити победе над дечацима и оне сузе рањеног дечачког поноса којег су у мушкој игри победиле девојчице. Те године добиле смо нашу прву гарнитуру дресова коју су нам поклонили челници турнира. Још тада је имало посебну драж носити грб велике „Војводине“. Увек је била посебна драж доказивати се, себи и другима, нарочито онима са предрасудама, који свет и друге мере ситним мерилима управо оним по којима су и сами скројени. Време је пролазило, а наша екипа се мењала и расла, да би у једном тренутку за нас чула и велика „Црвена Звезда“, мој омиљени клуб, моја прва фудбалска љубав, чије је светло великих победа грејало и моје срце. Постајемо одвојена екипа под окриљем ЖФК „Црвена Звезда“. Поносно сам носила тај грб и поносно ћу га се сећати. Сплетом околности „наша екипа“- зваћу је тако јер се увек састојала од истих људи само су се клубови и имена којим су нас звали мењала, почиње да тренира под окрињем ЖФК „Нови Бечеј“ , тадашњег суперлигаша. Тренинзи су били редовни, али је посвећеност клуба за њихову младу екипу изостала. У потрази за бољим решењем тата успоставља сарадњу са младим тренером Немањом  Савићем, његовим бившим играчем, који скептично преузима екипу девојчица и убрзо увиђа њихову специфичност у односу на дечаке. Полако али сигурно му се увлачимо под кожу и почињемо да градимо озбиљну екипу.

Нижу се заједнички турнири, прва места, медаље, нижу се и порази којих је без лажне скромности било неупоредиво мање. Сви заједно растемо, учимо, али тада и даље не одрастамо, остајемо деца сви заједно. Сањамо велики сан и готово ни од чега стварамо чуда. Упоредо са клубом у том моменту „Бистрицом“ наставља да егзистира и наша школска екипа. У седмом разреду основне школе испадамо на корак до републичкг такмичења, али успевамо да изборимо пласман на СОШОВ - школску олимпијаду у Сомбору. Она ће имати посебно место у мом споменару, као једно од најлепших искустава које један млади спортиста може да доживи, а медаља са тог такмичења, иако бронзана једна је од медаља за које сам највише сентиментално везана. Доласком ЖФК „Нови Бечеј“ као сениорског тима у Нови Сад и преласком ЖФК „Бистрица“ као школице фудбала у нови клуб настаје  ЖФК „Војводина“. Пролеће и лето 2015. године је најлепши период мог живота. Била сам најсрећнија девојчица на свету, лепи догађаји се само нижу: прва утакмица за први тим, титула првака Србије са селекцијом Војводине ( за коју сам играла 4 године), освајање титуле првака Србије на школском такмичењу на Копаонику, где као капитен подижем пехар шампиона, управо тај нестварни моменат забележићу као најлепши тренутак у мом животу. Као шлаг на торту долази велика завршница развојне лиге у Старој Пазови, у којој уз велику неизвесност и готово филмски преокрет ЖФК „Војводина“ постаје кадетски шампион Србије. Три титуле првака Србије много је и за цео живот, а камоли за једно лето. Мој труд се испатио - стигао је позив из репрезентације. Играње за репрезентацију је највећа част и привилегија коју сам у животу имала. Откуцаје срце, док држим руку на грбу и певам химну „Боже правде“, и сада чујем. Док на клупском плану све тече као по лоју и улазимо у плеј оф, у репрезентацији се све клима. Моје место у првој постави за које сам изборила на кампу репрезентације, због повреде зглоба бива изгубљено и друга девојка заузима место левог штопера репрезентације, нижу победе а селекторка се држи пароле - Тим који побеђује се не мења. Од тада моје место у репрезентацији бива све климавије , до коначног испадања из исте на лето 2016. године. Те полусезоне „Војводина“ прави право мало чудо у плеј оф-у и заузима коначно треће место у Супер лиги. Да нам је неко на почетку сезоне рекао да ћемо играти плеј-оф и два пута нерешено са неприкосновеним Спартаком из Суботице нико па ни ми сами не би у то поверовали. Почетак првенства 2016/2017., треће коло, гостујемо „Машинцу“ у Нишу. Трећи минут утакмице, у покушају да блокирам центаршут моја копачка се укопава и при наглом окрету долази до искакања колена. Падам и осећам јак бол, чашица није на свом месту. Доктор дотрчава и нагло враћа чашицу на место, покушавам, али не могу сама да ходам. Тада нисам имала појма да се ради о озбиљној повреди која ће ме на дуг период одојити од фудбалског терена. У међувремену постајем фудбалски судија, где настављам своју фудбалску причу само у другој функцији. Фудбал је као грозница која не престаје, он се увуче под кожу, и није битно у којој функцији си у њему, не можеш без њега. Када сам се након повреде вратила, ништа више није било исто. Након великих догађаја у животу првенствено се човек промени и онда се све промени. У тешким тренуцима све се искристалише, један прави човек значајнији је од хиљаду лажних. Тешки тренуци су прекретнице, они рађају нови почетак, на који сви треба да гледамо као на ветар у леђа. У животу нас чека много олуја само треба да се окренемо тако да нам ти ветрови дувају у леђа. Деца треба да се баве спортом, јер управо на спортским теренима расту и изграђују се. Разочарати се је једна ствар и то је оправдано, поготово кад си млад, али одустати од себе није опавдано никада.