Први пут сам почела да играм фудбал у првом разреду основне школе, наравно са дечацима, јер су пријатељства са њима увек била искренија. Иако наизглед скептични, дечаци из разреда брзо су прихватили „новог играча“. Сваки одмор или излазак напоље са учитељицом ми није прошао без фудбалске лопте, моје највеће љубави и најбоље пријатељице. Фудбал је дао нову посебну ноту мом детињству.
У четвртом разреду основне школе, мој тата је заједно са учитељицама организовао турнир у фудбалу за девојчице. У међувремену сам са собом повукла још неклико девојчица које су почињале да играју фудбал кад нам је у екипи зафалио по који играч. Сврха турнира била је прављење школске екипе за предстојеће општинско и окружно такмичење. Као капитен предводила сам екипу на овим такмичњима. Заувек ћу памтити осећај кад неко спушта медаљу на мој врат, у мојим дечијим очима то је изгледало као церемонија са Олимпијских игара. Сваки пут бих се осећала као шампион света, као да је цео свет под мојим ногама. Управо те медаље изградиле су борца у мени, створиле су шампиона, особу која увек даје све од себе да буде најбоља. Наша новопечена екипа полако почиње да расте и да хара Војвођанским местима, промовисавши женски фудбал.